• About us
  • » Project Synopsis
  • » Project Team
  • » Beneficiary and
       Project Partners
  • » Consortium Partners
  • » Steering Committee
• Activities
  • » Component I
  • » Component II
  • » Component III
  • » Events
• Documents
  • » EU legislation
  • » National legislation
  • » International agreements
  • » Speeches articles
• Contact us
• Links
• FAQ

Web ACPC

1. Šta je ACPC projekat?

Početkom ove godine u Srbiji je krenuo poseban projekat Evropske Unije, koji je usmeren na tehničku podršku Komisiji za zaštitu konkurencije u Srbiji (u daljem tekstu: KZK), koja je inače u aprilu ove godine obeležila drugu godišnjicu postojanja i aktivnog rada.

Pomenuti projekat (u daljem tekstu: ACPC), čija je vrednost skoro dva miliona evra, a koji sprovodi konzorcij predvođen nemačkom firmom za međunarodnu pravnu saradnju IRZ iz Bona, se sastoji od tri komponente, koje su namenjene osposobljavanju KZK, harmonizaciji nacionalnog zakonodavsta sa pravnim poretkom Evropske Unije na području konkurencije, kao i podizanju svesti i kulture konkurencije u zemlji. Ova poslednja komponenta je naročito značajna, jer se odnosi na podizanje svesti ne samo u administraciji, preduzećima, sudovima i drugim institucionalnim oblicima, nego i kod potrošača, jer svest potrošača i njihovo ponašanje je ono, što će firme naterati, da se međusobno takmiče, a ne dogovaraju, a sa tim će potrošači imati veću mogućnost bolje i raznovrsnije ponude po povoljnim cenama.

 

2. Šta se podrazumeva pod pojmom zaštita konkurencije?

Pravila konkurencije, kao i odgovarajuće nadležnosti specijalizovanih organa, npr. u Evropskoj Uniji posebnog generalnog direktorata za konkurenciju, a u Srbiji već pomenute KZK, se u većini zemalja sa određenim standardima zaštite konkurencije odnose na zabranu ograničavanja konkurencije putem sporazuma (kartela) i zloupotrebe dominantnog položaja, kao i kontrole koncentracija.

U širi obim pojma konkurencija svrstava se i područje državnih pomoći, a tim povodom treba posebno naglasiti da se dosta puta stvara pogrešan utisak, da su državne pomoći zabranjene. Istina je, da su određene pomoći zabranjene, i da se neke od njih mogu upotrebiti samo na poseban način, ali govoriti o generalnoj zabrani državnih pomoći bi bilo sasvim pogrešno. Srbija još mora da to područje reguliše zakonom (i naravno podzakonskim aktima), kao i da odredi nadležno telo za monitoring državnih pomoći. To je jedna od bitnih obaveza po SAA sporazumu.

Ono što se dosta puta sasvim pogrešno razume i svrstava u okvir konkurencije, je nelojalna konkurencija, „damping“ i neke druge radnje, koje imaju (ili mogu imati) negativan uticaj na konkurenciju, ali sa ’klasičnom’ konkurencijom nemaju ništa zajedničko. Možda su određene zabune rezultat nekadašnjeg zakona (koji je u sedamdesetim godinama donala tadašnja Savezna Skupština SFRJ), koji i zbog samog imena (zakon o suzbijanju nelojalne konkurencije i monopolskih sporazuma iz 1974.godine) stvara nepotrebnu zabunu. Iako su određeni oblici nelojalne konkurencije (npr. obmanjujuće reklamiranje i sl.) itekako štetni za firme koje lojalno nastupaju na tržištu, kao i za potrošače, to nisu stvari, kojima bi se bavila KZK. Za to postoje drugi organi (tržišna inspekcija, sudovi). Zbog čega treba istaći ovo: zbog toga jer se u puno navrata, možda i zbog zabune i nedovoljnog poznavanja u prošlosti, dosta puta smatra da je KZK nadležna i za nelojalnu konkurenciju. Nije, a slična situacija je u većini zemalja.

 

3. Da li se pod zaštitom konkurencije podrazumeva zabrana sporazuma i monopola? Kakva je razlika između evropskog i srpskog zakonodavstva na tom području?

Moderno pravo i politika konkurencije bazira se na zabrani ogranačavajućih sporazuma i radnji između konkurenata, na zabrani zloupotreba dominantnog položaja i na zabrani onih koncentracija, koje isključuju ili bitno ograničavaju efikasnu konkurenciju.

To znači, da postoji generalna zabrana sporazuma, prećutnih dogovora i sl. među direktnim konkurentima na tržištu sa ciljem vladanja tržištem i raspodele tzv. ’monopolne rente’ ili jednostavnije rečeno ekstra profita, koji je rezultat u najviše navrata dogovora o cenama, raspodeli tržišta, ograničavanja razvoja, proizvodnje i sl.  Isti cilj i rezultat imaju i odluke privrednih udruženja, koje su pogotovu u okruženju organizovane u okviru privrednih ili specijalizovanih komora. Svi takvi dogovori su najstrože zabranjeni, a u EU, kao i većem broju zemalja za takva dela izriču se kazne u stotinama miliona evra, a u nekim zemljama se ide i u zatvor. I srpski krivični zakonik u članu 232 predviđa mogućnost kazne zatvora.

Ali ovakva veoma rigorozna prohibitivna klauzula ne znači, da su svi sporazumi, naročito oni koji doprinose razvoju i koristi potrošača, zabranjeni. Postoji mogućnost izuzeća, kao po grupama tako i pojedinačnih, a verovatno je najpoznatije grupno izuzeće u distribuciji automobila.

Za razliku od tzv. generalne zabrane (ograničavajućih) sporazuma, dominantni položaj, čak i monopol, nije zabranjen, ali su zbog toga bez izuzeća zabranjene zloupotrebe dominantnog položaja. Tu nema pozivanja na ekonomsku efikasnost, što u ograničenom obimu važi kod kartela, tu je stvar veoma jasna. Zloupotreba nema opravdanja, ono što sledi je kazna. Pouka iz ovoga je isto veoma jasna, dominantni učesnici na tržištu imaju posebne obaveze i tu važi pravilo: ako se oni kao učesnici, koji nemaju značajnu tržišnu snagu mogu dosta slobodno odnositi prema tržištu (npr. da prodaju po bilo kakvoj ceni), kod dominantnog učesnika može se dogoditi, da dosta brzo krše zakon, zbog zaračunavanja previsokih ili čak i preniskih cena, bojkota, diskriminacije i slično.

Ne postoji bitna razlika između evropskog i srpskog prava na tom području. Zakon o zaštiti konkurencije iz 2005.godine ima odredbe o zabrani kartela i zloupotrebe dominantnog položaja, koje odgovaraju evropskom pravnom poretku, isto se, što se materijalnih odredbi tiče, odnosi i na kontrolu koncentracija.

 

4. Da li onda treba menjati zakon?

U svakom slučaju, jer ako su materijalne odredbe, koje se odnose na identifikaciju prekršaja, dosta dobre, to nije u celini slučaj sa procesnim odredbama. Postupak je suviše podređen pravilima opšteg upravnog postupka, zbog čega KZK kao i stranke imaju dosta problema, tako da bi trebalo glavni deo modernizacije zakona usmeriti u procesne odredbe, tako na polju antitrusta (karteli i zloupotrebe dominantnog položaja), kao i na polju kontrole koncentracija.

 

5. Da li koncentracije znače povredu pravila konkurencije?

Pitanje koncentracija se često sasvim pogrešno mistifikuje. Sprovođenje koncentracija nikako ne znači povredu pravila, ali često dolazi do zabuna, jer svi moderni zakoni za zaštitu konkurencije određene koncentracije zabranjuju, i to samo one koje dovode do isključenja ili ozbiljnog narušavanja efikasne konkurencije, naročito ako je to posledica stvaranja dominantnog položaja ili jačanja istog. Znači, treba imati u vidu mnogo kumulativno ispunjenih faktora, da bi se određena koncentracija zabranila, a pored toga zabrana je krajnje sredstvo. Pre zabrane, institucije moraju razmišljati o mogućim uslovima, pod kojima bi određena koncentracija ipak bila odobrena. Pri tom treba imati u vidu, da su učesnici koncentracije svesni da određena koncentracija može predstavljati ozbiljan problem. KZK treba da predloži određene uslove, koje su oni spremni da prihvate, a uslovi mogu biti strukturnog (npr. prodaja određenog dela firme, delatnosti i sl.) karaktera ili karaktera tzv. ponašanja (npr. preuzimanje određenih obaveza isl.). Koncentracije baš zbog mogućeg negativnog uticaja na efikasnu konkurenciju treba prijaviti unapred, a institucije (u Srbiji KZK) onda u roku i na način, koji je predviđen zakonom, koncentraciju odobre, odobre uslovno ili zabrane. Da budemo sasvim precizni, namena koncentracije, čak i one koja može isključiti efikasnu konkurenciju, ne podleže kazni.

 

6. Na osnovu rečenog se može zaključiti da kod koncentracija kazni nema?

Sama koncentracija nikad ne predstavlja osnov za kaznu, kao što je to slučaj kod kartela i zloupotreba dominantnog položaja, ali mogućnost za kazne ipak postoji, ali zbog nepoštovanja zakonskih odrebi, koje se odnose na postupak. Ako se zahtev za odobrenje koncentracije podnese sa zakašnjenjem ili se čak ne podnese, ali po zakonu takva obaveza postoji, to je prekršaj za koji se izriče kazna. Sama kazna zbog zakašnjenja ili nepodnošenja ne znači, da se po tom osnovu koncentracija zabrani. Jedno je forma, drugo je suština. Jedan prekršaj ne znači da su i druge stvari sporne.

Može se dogoditi da koncentracija, do koje je došlo i nije bio podnet zahtev za odobrenje, predstavlja takvu koncentraciju, koja se mora zabraniti. U takvom slučaju pokreće se prekršajni postupak, pa i upravni postupak u kojem se strankama u koncentraciji nalaže na koji način i u kom vremenskom periodu treba vratiti stvari na svoje mesto, prosto rečeno. Ako stranke to ne urade kako treba ili sa zakašnjenjem, onda slede dnevne ili nedeljne kazne, zavisno od zakona. Znači i kad koncentracija ima mogućnost kazni.

 

7. Kakva je razlika između koncentracija i preuzimanja, često se postavlja to pitanje?

Bitna razlika je već u samim zakonima, zakon o zaštiti konkurencije štiti konkurenciju kao kategoriju i zbog toga KZK presuđuje delima, koja utiču na konkurenciju, a zakon o preuzimanju ima za cilj stabilnost tržišta između ostalog i zaštitu malih akcionara. U tom slučaju nadzorna institucija presuđuje, da li je postupak (javna ponuda, prospekt, povezane osobe isl.) u skladu sa zakonom. Zakon o preuzimanju možemo označiti kao tehnički propis.

 

8. Ima još podela nadležnosti na području konkurencije?

Ima više vrsta podela nadležnosti, naročito treba imati u vidu razliku između upravnih i sudskih rešenja ili odluka. KZK izdaje upravna rešenja, u kojima utvrđuje povrede pravila (kod kartela ili zloupotreba dominantnog položaja) ili dozvoljava koncentracije. Samo u vezi sa koncentracijama možemo govoriti o tome, da KZK odlučuje o pravima stranke, u ostalim slučajevima ne. Ako je povredom pravila konkurencije nekome naneta šteta, KZK o tome ne odlučuje, za to nema ni zakonski osnov, to su stvari, koje stranke moraju predati sudu na rešavanje, samo sud je nadležan za te stvari, ako govorimo o čistim pravilima konkurencije.

 

9. Sud je znači jedini način za postizanje prava?

Ako govorimo o odšteti, da, ali postoje i načini kada stranke (znači konkurenti na tržištu) mogu tražiti svoja prava, naročito, ako smatraju, da su sputavane njihove mogućnosti zbog ponašanja dominantnog operatera, pogotovu na infrastrukturnoj konkurenciji.

Tu već dolazimo do one bitne razlike između zaštite postojeće (efikasne) konkurencije i regulacije ponašanja zbog obezbeđenja uslova za konkurenciju, kao što je već rečeno uglavnom na infrastrukturi ili bolje, u sektorima gde ne možemo očekivati da se konkurencija može jednako efikasno razvijati kao u nekim drugim, koja su mnogo otvorenija za ulazak i napredak konkurencije, jer su ulazne barijere niske.

 

10. Gde postoji najviše problema sa uvođenjem konkurencije?

Ni za jedan sektor, ni za jednu granu nije moguće reći, da ne postoji opasnost narušavanja konkurencije. Ako nema mogućnosti za zloupotrebu dominantnog položaja, onda stranke mogu dosta lako kreirati kartele. Ako pogladamo statistiku efikasnih institucija za zaštitu konkurencije, one su uglavnom veoma aktivne, kod otkrivanja i izricanja rigoroznih kazni, po pitanju kartela, po pravilu u granama, gde na prvi pogled postoji efikasna konkurencija. Posebno treba napomenuti dva posebna oblika kartela, koji nisu nepoznata ni u regionu, a to su odluke interesnih udruženja, pogotovu kod određivanja uslova za nastupanje na tržištu i dogovaranja tzv. minimalnih ili jedinstvenih cena (tarifa), što je po međunarodnim standardima najstrože zabranjeno, a drugi oblik, koji se u najviše navrata otkriva u građevinarstvu, je „bid-rigging“, što znači dogovor o raspodeli tendera ili javnih nabavki.

 

11. Znači karteli su naveće zlo za privredu?

Iako ne treba potcenjivati moguće zloupotrebe dominantnog položaja, naročito na područjima, gde uslovi za konkurenciju nisu jednostavni, pogotovu na području elektronskih komunikacija, prometa i ostalih oblasti vezanih za infrastrukturu, u poslednje vreme dosta aktivnosti u evropskom prostoru je vezano na područje energetike, kako na području snabdevanja električnom energijom, tako i plinom.

U ovim sektorima, a neki od njih (pogotovu telekomunikacije) se toliko brzo razvijaju da je svaka reakcija uvek sa zakašnjenjem, se ne može očekivati da rečenica „konkurencija je najbolji regulator tržišta“ važi kao kod većine drugih sektora i da su tu institucije za zaštitu konkurencije dovoljne. U svim modernim pravnim sistemima za lakše uvođenje i brže postizanje određenog nivoa konkurencije osnivaju se sektorski regulatori sa veoma specifičnim zadacima.

 

12. Kakva je razlika između institucija za zaštitu konkurencije i sektorskih regulatora?

Institucije za zaštitu konkurencije imaju nadležnost nad svim sektorima, znači nad svim licima (pravnim i fizičkim), koja obavljaju delatnost na tržištu, bez obzira na status, sedište, privredni sektor. Sektorski regulaturi brinu samo o određenom sektoru (npr. elektronske komunikacije, energetika isl.). kao što je već spomenuto, institucije za zaštitu konkurencije (koje nikad ne nazivamo regulatori konkurencije, iako se to s vremena na vreme i čuje u javnosti) imaju nadležnost, da otkrivaju već postojeće povrede pravila, znači imaju tzv. „ex post“ dejstvo, jedina tzv. poluregulativna „ex ante“ nadležnost je kontrola koncentracija, dok sektorski regulatori mogu (i poželjno je zbog lakšeg uvođenja konkurencije) aktivno regulisati onu granu za koju su nadležni, kao i operatere sa značajnom tržišnom snagom.

Sektorski regulatori mogu takvim operaterima čak naložiti dodatne obaveze, ali samo do one mere, koje su nužno potrebne zbog zadovoljavanja javnog interesa. Sektorski regulatori imaju i nadležnost rešavanja sporova između konkurenata u tom smislu, da ako stranke npr. ne mogu da dogovore uslove iznajmljivanja infrastrukture, to može da odredi tehnički regulator, kako tehničke uslove, tako i cenu.

Kao što se vidi, tehnički regulatori imaju određena ovlašćenja za „ex ante“ regulaciju, što institucije za zaštitu konkurencije nemaju; ista situacija se odnosi na određeno odlučivanje o pravima stranaka, tehničkim regulatorima su po pravilu ovakve nadležnosti podeljene, institucijama za zaštitu konkurencije ne. Tu dolazimo i do jednog dela odgovora. Stranka, koja misli da su njena prava povređena, može od institucije za zaštitu konkurencije tražiti, da sprovede postupak zbog sumnje zloupotrebe dominantnog položaja, ali ova institucija, ako ustanovi da zloupotreba postoji, istu zabranjuje i izriče (ili sud) kaznu.

Sektorski regulator, ako ide za radnju koja je kao takva opredeljena u zakonu, može naložiti određene mere u korist stranke, koja pati od ovakvog ponašanja, pod uslovom, da je ta stranka konkurent. Potrošači po pravilu nemaju nikave mogućnosti da dobiju status stranke u postupku. Oni mogu pokazati pažnju i apelovati na institucije za zaštitu konkurencije i sektorske regulatore, da sprovedu postupak po zakonu.

 

13. Da li to znači, da su (smo) potrošači bez prava?  

Nikako. Potrošači su zaštićeni pravnim poretkom u celini. U svakom zakonu postoje određeni standardi, koji su u korist potrošača, jer svaki zakon je zasnovan na javnom interesu. Pogrešno je mišljenje, da su zakon o zaštiti konkurencije i institucije za zaštitu konkurencije namenjene zaštiti potrošača, one su namenjene zašti konkurencije. Isto važi za sektorsku regulaciju i sektorske regulatore, njihova namena je brže uvođenje konkurencije.

Ono što je bitno za potrošača, i na polju konkurencije i u svim drugim granama je, da je pravovremeno i korektno obavešten, da zna koja su mu prava i koje su mu mogućnosti i da ima mogućnost, da bira.

 

 14. Ali šta može potrošač sam protiv monopoliste?

Ako je došlo do zloupotrebe dominantnog položaja, ili kartela, koji je bio dokazan, onda po zakonu postoji mogućnost nadoknade štete po pravilima obligacijskog zakona. Možemo da pretpostavimo, ako je reč o potrošaču, da je u dosta navrata sudska taksa viša od štete, da se dugo čeka na sudske presude, a i na to, da ako (teoretski) sto hiljada potrošača ulaže tužbe zbog neopravdanog poskupljenja i traži odštetu, sudovima će trebati godine, da donesu odluke. Možda je spas u tzv. zajedničkoj tužbi (class action) i trebalo bi proveriti, da li se ovaj institut može efikasno upotrebiti u domaćem pravnom poretku. Ali sa ovim već prelazim na područje, za koga su nadležni drugi organi i za koji postoje drugi programi, a to nikada nije bila moja praksa, da se usuđujem komentarisati stvari, za koje nisam nadležan.